Zimovanje 2024

Ohrid za pocetak

Nasa porodica se upustila u uzbudljivu zimsku avanturu po Makedoniji i Grckoj u januaru 2024. godine, u potrazi za lepotama sneznih predela i istrazivanjem kulture „prijatelja“ naseg naroda. Puni uzbudjenja i spakovanih kofera, krenuli smo na ovo putovanje par dana nakon Bozica.

Prva stanica bio je zivopisni grad Ohrid, ugnezdjen pored mirnih voda Ohridskog jezera. Uprkos prohladnom vremenu, sarm ovog istorijskog grada zagrejao nas je dok smo lutali njegovim kaldrmisanim ulicama, diveci se drevnim crkvama i vizantijskoj arhitekturi. Bili smo smesteni u apart-hotelu iznad samog jezera sa fantasticnim pogledom. Uspavljivao nas je i budio sum talasa . Verujem da je leti poseban dozivljaj, ali i u zimskim danima Ohrid zaista oduzima dah.

Obilazak starog grada

Deca su se „osecala“ kao kod kuce, obilazak grada smo zapoceli setnjom kroz sarene pijace, gde smo probali lokalne delikatese, sveze pecena peciva a Ohridsku pastrmku smo planirali za rucak. Vrhunac naseg, hladnog dana bilo je istraživanje Ohridskog starog grada koji je pod UNESKO-vom zastitom, gde svaki kutak otkriva deo bogatog gradskog nasledja. U jednom od lokalnih kafica u centru, sa pogledom na jezero, popili smo caj i zagrejali se za predstojecu setnju starim delom grada. Uputili smo se ka crkvi Svetog Jovana, lokalci su nam rekli da je to nezaobilazna stanica za uzivanje i fotografisanje, pogled je neverovatan . Od crkve smo pratili putokaze koji vode do Samuilove tvrdjave, koja se izdize i dominira svojim polozajem na vrhu brda.

Sluzila je za odbranu grada tokom makedonsko-rimskih ratova. Tvrdjava je otvorena za posetioce i mozete prosetati izmedju zidina, posmatrati Ohrid sa visine i njegovu okolinu.

Nakon istrazivanja, pauzu pravimo u „Fort Cafeu“ odmah ispod tvrdjave , uz domacu kafu i eksponate iz doba Jugoslavije. Od fotografija „druga TITA“ , do izlozbe starih fotoaparata, gramofonskih ploca, starih novcanica, kaseta i mnogih zaboravljenih stvari koje bude nase uspomene a deci su itetako zanimljive jer neke od eksponata prvi put vide u zivotu.

Nakon popodnevnog odmora, obilazimo restorane, uzivamo u njihovim specijalitetima , posebno slatkim , kupujemo suvenire, trazimo juvelirnice i divimo se ohridskim biserima. U starom gradu mozete videti i radionicu za rucnu izradu papira i repliku Gutenbergove prese, nazalost bila je zatvorena kada smo mi posetili Ohrid ali sama prica nam je svakako bila zanimljiva.

Sledeca stanica Bitola

Nakon dva dana, napustamo Ohrid i sneznim putevima stizemo do Bitole i nasih dragih prijatelja. Ideja nam je bila da nakon druzenja sa njima krenemo za Solun, ali oni su imali malo drugacije planove. Dan smo proveli u neposrednoj blizini Bitola, Pelisteru sa pogledom na snezne padine uz odlicno drustvo, pesmu uz gitaru i najbolje makedonsko vino. Sutradan su nas nasi prijatelji poveli do skijalista Nizepole, da dozivimo pravo zimovanaje 2024. Iznajmili smo deci opremu i uzivali u suncanom danu uz caj i krofne na stazi. Toga dana zicare nisu radile, ali je bilo dovoljno snega za decije zimske radosti.

Nekoliko sati na snegu bilo je dovoljno da nas oraspolozi, nastavljamo put ka Solunu dok deca spavaju umorna od skijanja i novih avantura.

Suncani Solun

Stizemo u drugi po velicini, grad u Grckoj u popodnevnim satima posle 2,5 sata voznje gde nas ceka guzva kao u Beogradu. Bili smo smesteni u samom centru, okolne ulice su uske i jedino resenje i najsigurnije je da auto ostavite na nekom od parkinga, platite dnevne karte i krenete u istrazivanje grada pesaka.

Docekuje nas domacin koji ne zna ni rec engleskog, koji nam je slao poruke na grckom 🙂 sto je deci bila dovoljno vesela dobrodoslica. Svi smo se slatko smejali ali smo uspeli da se smestimo i sjurimo dole dok je tata pokusavao da nadje parking bez navigacije.

Nas domacin na lepom grckom objasnio kako doci do najblizeg parkinga, kruzili smo jednosmernim-istim ulicama nekoliko puta dok nam domacica-koja srecom govori engleski nije javila tacnu lokaciju. Tako da smo stigli da se posvadjamo, pomirimo i na kraju ostavimo auto na sigurnom mestu.

Nismo gubili vreme, pa smo krenuli u obilazak grada vec to vece. Nasmejani Grci, muzika, miris zacina i domace hrane, skrenuo nam je misli sa umora. Za veceru biramo naravno giros i dok deca smisljaju i izmisljaju sta ce od priloga, simpaticna radnica progovori na srpskom i olaksa nam svima porucivanje :). Njena majka, nasa zemljakinja nam mase iz kuhinje i prica svoju pricu o tome kako je zbog ljubavi ostala u Solunu.

U potrazi za Belom kulom

Novi dan, hladno januarsko jutro i krecemo u setnju. Grad se polako budi, zamor na ulicama, rasprodaja na svakom koraku, sareni izlozi odvlace nasu paznju. Lako stizemo do setalista i cuvene Bele kule. Docekuje nas beskrajno plavo more i u tom trenutku zaboravljamo koliko je hladno. Prepune baste kafica, kao da nije radni dan, svi traze mesto u prvim redovima do sunca.

Dugacko setaliste do Bele kule idealno je za uzivanje, posmatranje i beg od svakodnevnih misli. Kula je simbol grada Soluna i podignuta je u 15.veku . U blizini pristaju brodici kojim se mozete provozati Egejskim zalivom i gledati Solun sa mora , poseban dozivljaj je sigurno u vreme zalaska sunca. Kupili smo suvenire , popili kafu uz more i krenuli da trazimo stanicu sa koje hvatamo bus do Zejtinlika.

Odlicna prilika za decu je koriscenje javnog gradskog prevoza u drugim zemljama, naravno u pratnji roditelja jer mogu da vezbaju strani jezik, razmisljaju kako da se snadju , zatraze pomoc , pitaju za pravac i sl.

Zetinlik -tragovima nase istorije

Stigli smo i do srpskog vojnickog groblja- Zejtinlika, vrlo jednostavno par stanica od setalista. Mislim da svako ko poseti ovo posebno mesto ne moze a da ne oseti odredjenu dozu postovanja prema nasim precima. Naziv je dobio po turskoj reci za ulje-zejtin, na tom prostoru, nadomak Soluna u doba otomanske imperije bila je pijaca za prodaju ulja. Shvatili smo da Grci ne znaju za naziv Zejtinlik kada smo pitali lokalce koji autobus ide do vojnickog groblja.

Bili smo jedini posetioci, tako da smo imali dovoljno vremena da razgledamo, cujemo pricu istoricara i pronadjemo nase pretke po prezimenu.

Nas poslednji dan u Solunu polako prolazi, ne damo umoru da nas savlada, posle krace pauze vracamo se gradu da jos malo uzivamo u njegovim carima.

Obilazimo gradsku pijacu, koja privlaci svojim sarenilom, na kojoj mozete naci sve sto pozelite od svezeg mesa i ribe, suhomesnatih proizvoda, raznih slatkisa , zdrave hrane i drugih proizvoda. Na spratu je prostor sa stolovima i stolicama gde mozete sesti dok ste u prolazu, pojesti nesto ili jednostavno napraviti pauzu .

Za kraj jedemo ukusne ratluke i polako se pozdravljamo sa gradom koji ima dusu, ciji stanovnici deluju rastereceno, veseli su, vedri, glasni i iako izgleda da svoje muke vesto kriju, uvek su ljubazni i srdacni.